Trenutno me nema na ovom blogu, možete da vidite šta radim na http://srpskisamoubica.blog.rs/blog/srpskisamoubica. A što se tiče ovog bloga, citiraću najpametnijeg od svih mogućih glumaca, prosto čovek-genije Arnold Švarceneger rekao je jednom: ''I'LL BE BACK!!!'' Još kad bi mogao da se vratim baš kao on u tom filmu Terminator I, nakon što to izgovori on se okrene, vrati se u kola, upali kola, i onda uleti sa sve kolima kroz staklo u policijsku stanicu... Eh, kad bi uspeo tako da se vratim, to bi bio come-back za pamćenje!!!

Shvatio sam da postajem jalov, neproduktivan, da se ponavljam i da gubim originalnost. Sve je to posledica sredine u kojoj živim. Ovde se ceni samo pognuta glava i stenjanje, to je ostalo još od Turaka, a Sloba (Milošević) je obnovio već poznatu lekciju. Rekao je jedan psiholog da Sloba nikad nije mogao da bude toliki sadista koliki Srbi mogu biti mazohisti. Tužno ali istinito. Ovde narod kao da uživa u bolu i onda ima opravdanja i može da kuka kako su drugi krivi i kako je vlast najgora itd. Dosta toga sam i ja primio nažalost, ipak tolike godine provedene ovde ostavile su duboke tragove na mojoj duši. Ipak, uvek sam ostao buntovnik. Često sam stajao sam, često sam osećao da ništa nema smisla, ali nisam odustajao od borbe. Dešavalo mi se da i skroz padnem i da budem i gori od svih tih ljudi, ali sam uvek očuvao bar ISKRU nade da moj život može biti drugačiji. Da život nije samo sumorno buđenje ujutro, stajanje i guranje po Beogradskim autobusima, nekad i po sat vremena i više, sa buđavom masom ljudi. Tek tamo u kancelariji počelo bi ceđenje i ubijanje svakog smisla u meni na nekom poslu koji služi da tamo neki debeli na vrhu piramide postajao još deblji. Ta ISKRA je posle zapalila veliku vatru u meni i oko mene i to zadovoljstvo je bilo nešto posebno, baš kao osmeh nakon pobede u nekoj velikoj i teškoj bitci. Ipak, pošto ovo ipak nije Holivud i hepi end ostaje samo mit, posle te pobede opustio sam se i sada sam opet pao, opet sam dole u blatu, bez tačne ideje kako da se podignem. Ali verujem da hoću, znam da hoću i uspeću. Još jednom pobediću u nemogućoj misiji. Bog mi je svedok.

Eto kako su izgledale moje misli posle konzumiranja najjefinije od svih mogućih zabava za siromašni i neuki puk-televizije. Prazne, tupave, bolesne, čemerne misli... Mnogo sadržaja me zabrinjava, ovaj drugi deo je katastrofalan, šta sam još propustio... ah da, od nekih emisija mi se ozbiljno povraća. Mada, u svakom zlu ima dobra, tako da bi recimo onu emisija što se zove ''Farma'' (reality show u kome poznate ličnosti žive na selu, na farmi) trebalo snimiti. I onda, kad vam nije dobro, kad ste pojeli ili popili nešto što niste trebali, samo lepo pustite Farmu i samim pogledom na te likove sve to bolesno pokulja iz vas. A neki tamo intelektualci kažu da taj show nema smisla... Ma ima!!! Živela farma!!! :)

Eto to je sve što sam mogao da vidim na televiziji. Prvo sam gledao neki film o nekom tipu koji se baš loži da ubija žene!?! Čak je jednu roknuo u sred jebanja! To mu je kao kul. Posle toga sam šaltao i nisam našao ništa vredno. Dobro, priznajem uhvatio sam 10-tak minuta neke britanske humorističke serije koja je bila baš smešna. To je bio jedini svetao trenutak tokom cele večeri… Posle toga opet ništa. Na kraju sam malo gledao neki pornić. Bile su to neke dve lezbejke i ova jedna mi se baš sviđala, bila je crnka i lepo popunjena, ali je ova druga bila plavuša i anoreksična i bila mi totalno odbojna. Na kraju sam ugasio TV srećan što sam ubio bar po koju ćeliju u mozgu.

Previše često primećujem da moje ideje sredina oko mene ne može da prati. Štaviše, oni nemaju blage veze o čemu ja pričam. Kao da govorim drugim jezikom. Obzirom da nemam mogućnosti da menjam sredinu moram da promenim sebe. Po principu, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se ja sam doneo odluku. Počinjem da gledam televiziju. To je najlakši način da bih sebe dovoljno zaglupeo da bih opet mogao da se spustim na njihove niske talasne dužine. Jedva čekam da vam pričam rezultate!!!

Aj' za Irinu još nekako i mogu da shvatim, ali pekarka uporno odbija moju ljubav. Još nije čitala ovaj moj blog. Rekla mi je da nema kompjuter ali to nije izgovor, moliću lepo! Ona mora da pročita sve ovo. Pa ja sam pisac, majku mu, neću valjda usmeno da joj govorim i pred svim onim ''klijentima'' u pekari kako hoću da joj rodim 5-oro dece. Ljudi na Kararburmi su posebna vrsta ljudi. Oni bi pomislili da nisam normalan zato što govorim takve stvari. A oni ne znaju da ja stvarno imam ženske reproduktivne organe. Imam i onu mušku stvar, ali i ovu stvar što rađa decu. Pa, ovo je ,ljudi moji, New Age, sve je moguće. Eh, kada će me ljudi razumeti?

Dobio sam na kladionici konačno. Utah Jazz me je vratila u život. Stavio sam puno para i dobio još više. Long live NBA!!! Nakon toga, mogao sam da se vratim u svoj normalni tok. Znači, ne više post i hleb i mleko, nego mrsna hrana, ždranje mesa i sve druge nevaljale stvari koje ne mogu da radim kada nemam para. Otišao sam u lokalni kafić i uzeo pileći file. Skup je, ali boli me k...., kad jazz-eri plaćaju ništa nije teško. Dok sam čekao pušio sam skupe pljuge i pio energetski napitak. E sad sledi zaplet!!! Video sam mnogo mladih devojčica, prebrojao sam ih, bilo ih je 9. Sve su bile same. Nakon što sam pokupio klopu prišao sam im i pitao ih zašto toliko samih devojčica a ni jedan dečko. Nije da sam hteo da ih startujem ali ko zna šta se motalo po mojoj podsvesti. Frojd bi sigurno znao da objasni kako sam hteo da vodim ljubav sa svih 9... No, da se manemo duboke psiho-analize. Kada sam ih to pitao desio se taj šok od koga još uvek ne mogu da se oporavim. Jedna najmanja mi je prišla sasvim blizu i pitala me: ''Jel' imate možda 10 dinara?'' Slagao sam da nemam i da sam siromašan i dobacio im još po koju ali ta činjenica da mi PERSIRALA me je potpuno preskla. Da li sam izgledao tako staro?!? Već mi se desilo pre nekoliko dana da mi neka devojka kaže da bi mi dala mnogo više godina. Opasno sam se smorio oba puta... Šta to znači, da je moj dečački i nevini lik potpuno nestao. Došlo je vreme za hirurga i fejs-lifting i sve to što rade celebrity kada vide da niko više neće da se j... sa njima. Krajnje je vreme da uradim ono što je i moja drugarica iz osnovne škole Sher... pod nož!!!

Teško ću uspeti da objasnim ljudima šta mislim kada kažem da sam ja bogat u ljubavi... ali evo pokušaću ovog petka popodne kada svi prave planove kako će se provoditi za vikend, a ja se povlačim duboko u sebe, negde u uspomene koje često isplivaju kao snažna plima osećanja... Imao sam tešku sudbinu i još uvek je nosim sa grčem na licu, ali sam ipak uživao u svakom trenutku svoga života. Sreo sam mnogo ljudi i video mnogo ljubavi u svom životu. Ljubav sam tražio uvek u njenoj punoj snazi, samu srž ljubavi, nikakvi kompromisi nisu bili mogući! Naravno da sam tražio dugo i da nisam uspevao da je nađem u tom savršenom obliku. A opet nisam hteo da prihvatim surogate i lažne ljubavi. Hodajući dugo ipak je svetlost počinjala da se probija i ja sam se jednog dana našao u punoj svetlosti ljubavi, potpuno obasjan... i to je bilo TO! Svi moji mučni dani i neprespavane noći dobile su smisao. Ipak, sve što je lepo kratko traje i svako savršensto u ovom životu je kratkog daha, pa sam iz tog mora osećanja morao da se vratim na na grubu obalu realnosti. Ali sećanja na te savršene trenutke i dobra vremena nosim na ovaj drugi svet kada umrem i to su stvari koje su bile vredne sve te muke koja se zove život...

... da staklo nije puklo!!! Sve se to desilo u jednoj pekari na Karaburmi. Nije ona pekara gde radi Marijana. Pred nju me je sramota da idem zato što sam nedostojan njene lepote... Inače, pekare su postale glavni deo mog socijalnog života obzirom da nemam više za kafane, a ni kockarnice. Nemam, bre, više ni za mini-market!!! Jedino se za 'leba i kiflu nađe para. Tako da je svaki odlazak u pekaru za mene praznik... Danas sam bio loše sreće. Krenuo sam da izađem iz pekare ali su staklena vrata bila zatvorena. Meni to nije bio problem. Ali kako je moja tvrda glava bupnula u staklo ova žena je jauknula iza mene. Valjda se usrala, šta li... A ja sam joj lepo rekao: ''Mislio sam da su vrata bila otvorena,a nisu.'' Ona nije shvatila da je moja glava napravljena od čudnih supstanci i da nije uništiva a za staklo bi bilo zaista šteta. Čak mi je i prijalo malo da se razbudim. Novi sunčani dan. Ah, sreće moje!!! Današnji dan biće baš kao podloga ovoga bloga, pun žutog sunčanog sjaja, ispunjen ljubavlju do beskraja... A srešću i nju, ne Irinu kurvu, nego onu koju moje srce stvarno voli...

Moja večna muza Irina šeta se po gradu sa Milutinom Miloševićem, glavnim glumcem u filmu ''Beogradski fantom'' i ''Sveti Geogrije ubija aždahu''. Pod brojem jedan mrzim glumce. Tupavi ljudi koji čitaju i uče na pamet tuđe tekstove. Pod brojem dva, on je iz Čačka, a ja mrzim sve koji nisu iz Beograda a ponašaju se kao da je grad njihov od vajkada... Eto, već dva puta sam ih video i to mi ne prija. Mrzim ga zato što je poznat, mrzim poznate ličnosti i način na koji dobijaju poene samo zbog svoje slave koje dobijaju preko medija. Mogao sam mnogo puta da grunem da medije i da me svi vole i obožavaju ali je moj put onaj koji se ređe ide. Zato verovatno boli što moja muza više voli to što nose ti mas mediji...